Upravljanje ličnim finansijama

U novoj epizodi Jezika finansija razgovaramo sa Đorđem Ostojićem, osnivačem platforme „Lične Finansije“, o tome kako izgleda realan put ka finansijskoj stabilnosti: od navika, preko štednje, do investiranja. Đorđe dolazi iz korporativnog finansijskog sveta i godinama gradi edukativni sadržaj koji kompleksne pojmove prevodi u konkretne korake.

Kroz razgovor se dotičemo ključnih pokazatelja ličnih finansija (npr. stopa štednje i lična neto imovina), važnosti da se štednja stavi „na prvo mesto“, kako se planiraju veliki izdaci i kada investicije imaju smisla — tek nakon što su osnovne finansijske „kockice“ složene

Epizoda pod nazivom “Upravljanje ličnim finansijama” biće dostupna 01. marta na našoj Patreon stranici, a od 04. marta 2026. na YouTube kanalu i striming platformama, a šta vas očekuje u epizodi pogledajte u nastavku teksta.

• Koji pokazatelji ličnih finansija su najvažniji (npr. neto imovina, stopa štednje)?

Da bismo ocenili nečiju uspešnost vođenja finansija, po meni bismo trebali da gledamo tri ključna pokazatelja:

• Stopu štednje koji se dobija deljenjem iznosa koji uštedimo sa ukupnim prihodima tokom jednog meseca i pokazuje nam koliko smo disciplinovani sa novcem kojim raspolažemo,
• Ličnu neto imovinu koja se dobija oduzimanjem naših ukupnih obaveza (dugovanja, krediti, pozajmice) od naše ukupne imovine i koja pokazuje rezultate naše štednje – da li mi uspešno akumuliramo sredstva i da li adekvatno upravljamo našim kreditima
• I kao treći pokazatelj bih izdvojio Stopu promene Lične Neto Imovine (kao procenat) – koja je zbirni pokazatelj praktično naše sposobnosti i da uštedimo, ali i kasnije da tom štednjom i investicijama adekvatno upravljamo. Ja najčešće to gledam na godišnjem nivou i poredim sa prošlom godinom i ovo mi je prva tačka u analizi – ako se LNV povećava iz godne u godinu, to je obično znak da imamo pozitivnu i visoku stopu štednje, ali takođe da i ono što smo uštedeli iz prethodnih godina uvećava naš LNV.

• Kako rasporediti platu nakon primanja (prioriteti: troškovi, štednja, ulaganja)?

Kratak odgovor je – štednja na prvom mestu! Znam da će biti jako teško ljudima da „okrenu“ trenutni koncept upravljanja novcem zato što se štednja tradicionalno izdvajala na kraju meseca, iz onoga što (i ako) ostane, što se vrlo često završavalo sa nulom. Nakon štednje bih se fokusirao na fiksne i relativno fiksne troškove (stanovanje, komunalije, hrana) i tek na kraju na diskrecionu potrošnju (restorani, bioskopi, izlasci i sl.).

Preporuka je štednju izdvojiti prvu, biće teško, ali pokušajte sa 5% svojih prihoda, pa polako povećavajte dok ne osetite da vam je teško da taj procenat dalje povećavate. Ali, bitno je krenuti i bitno je stvarati naviku. Kasnije, kada štednja postane rutina, tada već možemo razmišljati o investicijama, ali investicije ne bih uvodio na početku dok ostale kockice u našim finansijama nisu složene kako treba.

• Kako planirati veće izdvajanja (porezi, osiguranje, godišnji odmori)?

Veći izdaci imaju tu moć da nas „izbace iz takta“ u finansijskom smislu i za njih bismo trebali da se pripremamo, pogotovo zato što uglavnom znamo kada će oni nastati (npr. porezi, osiguranja, registracije automobila, godišnji odmori, slave) i možemo se unapred pripremati za njih.

Ja bih ovde uveo pojam namenskog fonda, tj. deo naše štednje koju mi izdvajamo za neki budući trošak, gde ćemo mi uraditi procenu koji nam je iznos potreban i kog datuma, i onda podeliti taj iznos na broj meseci od sadašnjeg momenta do tog zacrtanog datuma. Dobijeni iznos treba da štedimo svakog meseca, čime ćemo rasteretiti budžet i izbeći nagle skokove u troškovima. Za razliku od nekih štednih fondova, namenski fond ima dve ključne razlike – znamo koji nam iznos treba i takođe znamo kada ćemo ga potrošiti, tako da ne bi trebala da postoji griža savest kada namenski fond trošimo na zacrtanu stvar.

• Kako prepoznati impulsivno trošenje i koji su praktični koraci da se to zaustavi?

Impulsivno trošenje je često emocionalni odgovor, a ne logička odluka. To je onaj trenutak kada mozak traži brzi dopamin, a “nastrada” naš novčanik ili budžet za investicije. Znake impulsivnog trošenja možemo da prepoznamo jedino mi sami, što je ponekada teško jer treba biti kritički nastrojen prema sebi. Ali uglavnom možemo reći da su dva glavna znaka da impulsivno kupujemo:

• Kupujemo kada smo pod stresom, tužni, ili čak preterano uzbuđeni (tzv. “retail therapy”)
• Imamo utisak da će ponuda nestati ako ne kupimo odmah (čest trik kod online prodavnica sa “odbrojavanjem”)

A način da se ovo zaustavi bi bili da „stavimo sat“ na kupovinu, tj. da pokušamo maksimalno da razdvojimo tri momenta: momenat kada vidimo neki proizvod – momenat kada odlučimo da nam taj proizvod treba – momenat kada se sa tim proizvodom pojavimo na kasi. Moja je preporuka da odluku da nam nešto treba donosimo hladne glave, kada nismo pod emocijama, a nakon toga ostaviti makar 24 sata da se ta ideja iskristališe i tek onda kupiti proizvod. Impulsivni potrošači često imaju „uspomenu“ na svoje prethodne greške u vidu punih garderobera i cipelara stvari koje nikada nisu ni obukli.

• Kada je vreme da uložimo višak štednje umesto da je držimo na štednom računu?

Investicije su kruna ličnih finansija i znak da je sve pre toga složeno kako treba. Ja ću pokušati da napravim mali hodogram kako proceniti kada je dobar momenat za investiciju:

1. Primili smo zaradu
2. Izdvajamo 10% za štednju
3. Formiramo naš Fond za Crne Dane (do maksimalnih 6 meseci troškova)
4. Ako je Fond za Crne Dane formiran i popunjen, onda razmišljamo o Namenskim Fondovima (da li ćemo imati neke velike izdatke u bližoj budućnosti i da li nam treba namenski fond za takvu kupovinu)
5. Ako su i Fond za Crne Dane i Namenski Fondovi formirani i popunjavaju se redovno mesečno, a deo naše štednje ostaje neraspoređen, e onda je vreme za investicije.